Nosim minđušu i ponosan sam na to!

Priznajem da je malo čudan način da se započne bilo kakav blog, ali malo sam izrevoltiran nekim stvarima koje sam pročitao na pojedinim forumima na temu muškaraca koji nose minđušu. Nije da je meni stalo šta će ko misliti o meni što je nosim i sasvim je sigurno da mi je jasno da su ukusi različiti. Međutim, pročitam komentar tipa "nikad ne bih bila sa dečkom koji nosi minđušu", odmah se zapitam da li je stvarno moguće da se sutra nekoj devojci dopadnem kao muškarac, a da me odbije samo zbog toga što nosim minđušu. Nikad nisam mislio da je ona ili bilo koji deo nakita, garderobe odraz mog karaktera. 

Uho sam probušio na trećoj godini fakulteta. Imao sam želju nekoliko puta i ranijih godina, kao tinejdžer, kako sam uvek bio odličan učenik, smatrao sam da takav detalj ne ide uz mene. A i nisam želeo da to bude samo hir, pa da se pokajem. Želja me je sa vremena na vreme popuštala i vraćala se, dok nisam shvatio da bih zaista želeo da je nosim i otišao sam i probušio uho. Ne smatram da sam uradio nešto revolucionarno, jer sam jedan od gomile muškaraca u nizu koji je stavio minđušu. Međutim, smatram da je to dobar potez, jer sam ispunio sebi tako beznačajnu želju, koja mi je omogućila da se osećam bolje, a sa druge strane, jasno mi je da sam faktički izgrađena ličnost, sa jasnim stavovima, oblikovanim ponašanjem i očekivanjima, tako da ta minđuša ne predstavlja ni odraz mog bunta, niti težnje za skretanjem pažnje. Jednostavno - to je za mene samo modni detalj, koji mi se sviđa, kao sat, narukvica, ogrlica, manžetna, bilo koji drugi komad nakita koji nosi neko drugi. Pri kraju sam studija medicine i ako politika zdravstvene ustanove u kojoj budem u budućnosti radio (nadam se da ću ostati u struci) dozvoljavala, nosiću svoju minđušu i kad obučem beli mantil. Jer smatram da neću biti ništa bolji lekar ako je skinem, niti lošiji ako je ostavim. A takođe neću biti ni veći, ni manji muškarac sa njom ili bez nje. 

Jasno mi je da ima tipova kojima minđuša jako loše stoji. Ali svako će to jednom uočiti sam. Uostalom, ako je njemu lepo, šta ima veze kako kome šta stoji. Pa ne stoji ni svakome bela košulja, odelo ili plava kosa. Nije ni svako zgodan u kupaćem, pa nećemo valjda na plaži nositi trenericu? I ne vidim čemu generalizacija svih muškaraca koji nose minđušu da su nezreli i neozbiljni. Ako je fasada neke kuće po ukusu većine, ne mora značiti da u toj kući živi srećna porodica, zar ne?

Naročito su mi nelogični komentari muškaraca koji su ranije nosili minđušu, pa kažu: "Nosio sam to kad je bio šok da se nosi minđuša, sad kad većina nosi, ne vidim potrebu da nosim i ja!". Čekaj, ko ima stabilniji karakter, onaj koji je uvukao minđušu da bi se okolina šokirala i bio faca ili ja koji sam to uradio za svoju dušu. Nije mi jasna ta želja ljudi da budu originalni i drugačiji u odnosu na ostale. Ne kažem da se treba povinovati masi i slediti je. Ali zar nije dovoljno biti svoj, ono što jesi? Zar nije najbitnije dobro se osećati u svojoj koži? Osoba koja teži ka tome da bude jedinstvena uglavnom je nesrećna i neostvarena. Takva osoba stalno teži da bude u centru pažnje, a to će postići samo ako odudara od mase. I vrlo često će uraditi i nešto što ne želi, ali će joj biti potrebno da bi dobila malo pažnje. A meni lično pažnje nije falilo ni pre, ni posle bušenja. Baš suprotno!

I ono što sam primetio, najveći protivnici minđuša bi i sami želeli da je nose, ali iz nekog razloga ne žele. Neverovatno mi je da smo toliko konzervativna sredina da minđuša na uhu muškarca i dalje predstavlja odličje homoseksualnosti, narkomanije, neostvarenosti ili kojih već predrasuda. Upravo ti koji se protive nošenju minđuša, koji su najviše pošalica pravili na moj račun kad sam je stavio, najviše me i pitaju o samom bušenju, koliko treba nositi medicinku, koliko koštaju minđuše, gde se mogu naći, kakve se sad nose i slično. Da ironija bude veća, čak me ubeđuju da probušim i desno uho. Možda da mogu da gledaju minđušu bez obzira da li se nalaze sa moje leve ili desne strane. A o tome da je minđuša gej ne želim da pričam. Mislim da je i suviše jasno za koliko se poznatih mačo muškaraca za kojima su žene sekle vene ispostavilo da su homoseksualci, mislim da minđuša ne predstavlja definitivno bilo kakav znak seksualne orijentacije.

I za kraj bloga bih samo dodao da je nekad dobro malo počeprkati po istoriji odevanja i nošenja nakita. Internet je dostupan većini, lako se može saznati da su minđuše prvo nosili muškarci, npr. egipatski faraoni. U brojnim afričkim plemenima nije ništa čudno videti muškarca sa minđušom i to ne samo na uhu, već i na drugim delovima tela. Modni stilovi su se menjali kroz istoriju. Ono što se društvu jednostavno nametne, to je bilo i nošeno. Jedan stil opovrgne drugi. Kao i u umetnosti. Realizam je išao protiv romantizma. A ovo je 21. vek, gde se svi borimo za svoju slobodu, pravo na mišljenje i svoj stav. U redu je ako neko ima stav da mu se muška minđuša ne sviđa, da ne voli da je vidi na muškarcu ili da je ne bi nikad stavio... ali u skladu sa 21. vekom i modernim vremenom, ne nameći taj stav nekom drugom i pusti da svako živi svoj život onako kako misli da treba.

Ja ću i dalje ponosno nositi svoju minđušu i prestaću onda kada ja budem smatrao da to tako treba!