Završi se upravo još jedna Evrovizija. Elem, razmišljao sam da pišem blog još nakon prvog polufinala, ali sam ipak rešio da čekam finale. Opravdano...

Naime, svake godine na Evroviziji se ispolje najnegativnija osobina srpskog naroda - samomržnja. Pratim manifestaciju još otkako smo se 2003. godine vratili na istu i ne pamtim da smo ikada  svi kolektivno imali reči hvale za neku pesmu, dok smo u kritikama i osudama uvek bili najglasniji.

Nakon prvog polufinala osuli smo drvlje i kamenje po tri devojke iz grupe Moje 3 - Nevenu Božović, Mirnu Radulović i Saru Jovanović. Iako su nam kladionice prognozirale oko 6. mesta u polufinalu i 15. mesta u finalu, nakon ipak iznenadnog neprolaska u finale, dominirali su komentari "Zar su očekivale da urade išta sa onakvom pesmom?". Vređali su devojke i zbog pesme, i scenskog nastupa, i stajlinga. Iz komentara u komentar, iz uvrede u uvredu, isplivali su dokazi da smo i dalje jednodimenzionalni u pogledu na stvari, vidimo samo površinu, bez ikakve težnje da sagledamo stvari dublje... i realnije. Devojke iz grupe Moje 3 su bile samo interpretatorke. Visokim plasmanom u takmičenju za Prvi glas Srbije stekle su neopisivu i neočekivanu popularnost u vremenu kada popularnost i kvalitet muzičkih takmičenja je u opadanju. U želji da brže bolje iskoriste njihovu popularnost, Saša Milošević Mare iskopao je prvu pesmu iz svoje fioke, na koju je Marina Tucaković brzinski napisala tekst i poslali su na konkurs za Beosong. Devojke, vokalno i karakterno tri različita sveta, potpisavši ugovor, primorane su da snime tu pesmu kao zajedničku i bore se za odlazak u Malme, na najveće muzičko takmičenje u Evropi. Imajući u vidu 400.000 glasova koje je stiglo za njih tri u finalu Prvog glasa Srbije, logično je bilo očekivati bezuslovnu podršku publike na Beosongu, a da publika neće ni čuti pesmu. To se i desilo - sa 25 hiljada glasova, devojke su se izborile za put u Švedsku, a publika je ostala razočarana njihovom pesmom. Razočarenje njihovom pesmom je bilo jednako ukupnom razočarenju svim ostalim pesmama. Pobedivši na Beosongu, njih dalje preuzima RTS, koji odlučuju sve šta dalje - kakav će nastup biti, kakve će kostime obući. 

I desilo se što se desilo - devojke su ismejane na najbizarnije moguće načine, poredeći ih sa prostitutkama i Alisama u zemlji pornića. Isto kao svojevremeno Milan Stanković. Svi se sećamo da je te godine Brega napravio tri lakrdije i pobedio je onaj, ko je isto na osnovu popularnosti skupio jeftine poene. Ali... ako se setimo tog nacionalnog izbora, i Stanković, i Emina Jahović, i Oliver Katić imali su fantastične scenske nastupe. Na evropskoj sceni bi izgledali vrhunski. Međutim, dežurna ekipa je odlučila da Stankoviću obuje roza cokulice i stavi kaiš od medvedića i cela Evropa ga proglasi za najgore odevenog na Evrosongu. Bregino ime nam je omogućilo ulazak u finale, u finalu osrednji plasman, ali smo dečka dočekali na nož. Kad se to udruži sa njegovom labilnom psihom i ogromnom željom za velikom slavom, ovakav peh dovodi do psihičkog sloma i pucanja jedne karijere na samom početku, kao što se i desilo sa Stankovićem, te ga već mesecima nema u javnosti. Iskreno se nadam da ista sudbina neće zadesiti devojke iz Moje 3, jer su one svoj deo posla odradile i više nego dobro - interpretatorski su bile na visini zadatka i svojim pevanjem su jednu osrednju pesmu izdigle na zaista visok nivo.

A gledaoci kao gledaoci - znaju uglavnom samo da kritikuju. I Željko Joksimović je bio ismejan od strane naše publike što je bio prošle godine treći. Baš se pitam da li su ti što kritikuju i ismevaju treći u bilo čemu u sopstvenoj kući, pod uslovom da ih živi minimum četvoro pod istim krovom, sa sve psom, mačkom ili papagajem? Nakon što smo nekoliko godina slali etno melos i osvajali visoke plasmane (Lane moje 2. mesto, Zauvijek moja 7. mesto, Molitva 1. mesto, Oro 6. mesto, plus Joksimovićeva Lejla, osvojila je 3. mesto), tražili smo nešto drugačije. Prvi put smo probali sa Cipelom, ni ne sećamo se pesme. Posle Cipele pokušali smo sa trubačima, poslali Ovo je Balkan, ismejali smo sami sebe i sami sebi radili najgori antikampanju. Nakon toga smo pokušali sa laganom letnjom pesmicom, Čaroban, ironično smo slavili što je anonimna Nina ušla u finale. Kad smo rešili da se vratimo oprobanom receptu i ponovo pošaljemo Željka Joksimovića, portali su vrveli od komentara tipa "Evrovizija - pola takmičenje, pola Joksimović". Opet smo kukali na sav glas, srdili se, durili se što šaljemo lepu baladu Nije ljubav stvar i po ko zna koji put samo smo mi pesmu koja nas predstavlja proglašavali plagijatom i nakon što smo osvojili treće mesto, opet nismo bili zadovoljni. Ovih dana čitam i slušam kako svi hvale pobedničku pesmu ovogodišnje Evrovizije, a pesma je čist etno melos, sa instrumentima i motivima, kakvi su karakteristični za nas i ono sa čime smo godinama ostavljali najbolji utisak i ostvarivali najbolje plasmane. Pa čak i kad je Marija Šerifović nastupala sa Molitvom pola Srbije nije znalo ni ko nas predstavlja, a čim se Marija vratila sa pobedom, pesma je postala deo redovnog repertoarama i na svadbama. 

Prosto da čovek sam sebi postavi pitanje - na osnovu čega se mi smatramo nebeskim narodom? Mislimo da su sve pobede i sva prva mesta naša. Kad nam ne ide, svet se urotio protiv nas. Dok neko nešto pokušava da uradi za nas, mi ga degradiramo, demorališemo i osporavamo. Novak Đoković valja samo dok pobeđuje. Bronzana olimpijska medalja vaterpolista je bila razlog za nezadovoljstvo. Odbojkaši i rukometaši nastupe na Evropskom prvenstvu, pola Srbije ne zna ni sastav reprezentacije. Kad se vrate kući sa zlatom, svi slave. Svi misle da smo automatski pretplaćeni i na olimpijsko i svetsko zlato. Kad ono izostane, ospemo paljbu po njemu. Jasna Šekarić je učinila za srpski sport i srpsku zastavu više nego većina političara zajedno, a neko ko zna sa sebe od juče daje sebi za pravo da ženu u godinama, koja se još uvek kotira među najboljima u svom sportu osuđuje, jer nije ostvarila plasman namenjen za nebeski narod kao što su Srbi.

Mrzim generalizaciju i ne želim da ova moja priča ispadne kao da je ceo moj narod takav. Nije! I drago mi je što nije. Ali stiče se utisak i među nama i sa strane da su upravo ti "derači" i "pljuvači" najglasniji i u prednosti. Onog trenutka kada budemo kao narod naučili da cenimo sebe, a ne da se precenjujemo, i da vrednujemo nečije pokušaje da napravi nešto i sami probamo da se izdignemo sa udubljenih dušeka i fotelja iz kojih piskaramo po internetu, možda i ovoj zemlji bude bolje. Ne možemo uvek očekivati da će Bog ili neka druga viša sila, nešto učiniti nešto za nas, a da pritom toj veri nismo ni dosledni, niti smo je vredni. Poštovanje se zaslužuje poštovanjem. I kad se neko trudi da uradi nešto i ne uradi kako treba - ili pokaži kako treba ili ćuti! Od priče koristi imaju samo književnici i novinari, sve ostalo su prazne reči, koje se mogu obesiti o mačkov rep, ako se sva filozofija života započinje i završava na njima!